Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
Fotografije: Nenad Blagojević; privatna arhiva

Nalazim se na 650 metara od srpsko-mađarske granice. Skrećem kod pravoslavne crkve u Kelebiji i ulazim u njihovu ulicu. Komšije me upućuju da idem do kraja. Na kapiji me dočekuje Jelena (33) sa sinom Vasilijem u naručju, a u dvorištu su radnici koji uvode grejanje u kuću. Miloš (37) je za to vreme u plasteniku, gde sprema paket povrća za jednu porodicu iz Subotice.

Salaš, koji je pre 200 godina podigla familija Miloševe majke Krnajski potpuno je obnovljen i u njemu od pre dve godine živi ovaj mladi bračni par.

Jelena i Miloš Nedeljković doneli su odluku da se presele iz grada na selo, da ostave kancelarije i beton, i da pokušaju da žive na svom imanju proizvodeći voće i povrće. Napravili su korak napred. Kažu da su, za sada, zadovoljni, i, iako skoro sav zarađeni novac ulažu u proizvodnju i razvoj, ne žale se, već veruju u poljoprivredu i budućnost van grada.

Počeli su sa pet hektara, trenutno imaju osam i po, od čega je najveći deo pod voćem. Dunje uzgajaju na konvencionalan način, a povrće u tri plastenika je organsko, neprskano i proizvedeno u skladu sa sertifikatom OCS (Organic Control System).

Njime snabdevaju mušterije iz Subotice koje žele da se hrane zdravije i koje kupuju krompir, luk, paradajz, cveklu, tikvice, zelenu salatu, šargarepu, papriku. Prodaja se najčešće obavlja direktno na salašu ili isporukom u Subotici, jer sa nakupcima iz Novog Sada i Beograda, kako kažu, nemaju sjajno iskustvo.

Voleli bi da prošire imanje na 15 hektara i da uskoro krenu sa većom proizvodnjom rakije od dunje i kajsije.

Osim toga što su sami svoje gazde, život u ovoj oazi na severu Bačke, desetak kilometara od Subotice, izuzetno im je važan za odrastanje malog Vasilija, koji provodi više vremena napolju nego kad bi bio u gradu, a i konstantno je sa roditeljima.      

- Moja rođena sestra, tri sestre od ujaka i ja ovde smo provodili detinjstvo sa babom i dedom. Kasnije su tu živeli moji roditelji, a sada žena i ja sa Vasom. Dugo smo razmišljali o preseljenju – započinje Miloš porodičnu Priču sa dušom.

On je studirao arheologiju u Beogradu i od diplome ga deli jedan ispit. Supruga je završila Ekonomski fakultet u Subotici, smer agroekonomija, nakon čega je kao dobitnica stipendije „Zoran Đinđić“ jedno vreme bila na usavršavanju u jednoj trgovačkoj firmi u Berlinu.  

- Boraveći u tom ogromnom, zagađenom gradu, koji bez sumnje ima svoje lepote, shvatila sam da mi nije mesto u gradu. Buka, haos i previše ljudi činili su me nervoznom. Kada sam sa kolegom iz firme obišla nemačka sela, raspametila sam se uređenošću i savremenim načinom funkcionisanja. Kako sam kročila na livade, tako sam bila sigurna da želim da živim na selu – seća se Jelena. 

Miloš je radio u Poljoprivredno-stručnoj službi u Subotici i kaže da je u jednom trenutku, kada su odlučili da će živeti zajedno, Jelena i on trebalo da prelome – da li da ostanu u državnim poslovima ili da probaju da investiraju u budućnost i u pokolenja. 

- Sabrali smo i oduzeli i rešili da probamo. Priključio nam se i moj kum iz Beograda sa kojim sam studirao, pa smo zajedno ušli u sve ovo. Moj lični motiv bila je želja da nastavim porodičnu tradiciju, da salaš bude živ kao što je nekad bio i da pokušamo nešto da uradimo za našu budućnost, pošto bi to od državnih plata malo teže išlo.

Hrabro su ušli u organsku poljoprivredu, podigli tri velika plastenika i zasadili 3.200 stabala dunja! Simbolično, venčali su se na ergeli u Kelebiji. Po preseljenju u ovu varošicu promenili su i životne navike, pa sada ustaju oko pola 5 ujutru, da bi, dok ne krene vrućina, do 8.30 završili sve obaveze u plasteniku.

- U organskoj proizvodnji najvažnije je da se prate plodoredi, odnosno plan sadnje. Svaka kultura vuče određene elemente iz zemljišta, što minerale, što đubriva, pa se biljke sukcesivno menjaju, kako bi naredne koristile one elemente iz zemlje koje prethodne nisu iscrpele. Sve što znam o organskoj poljoprivredi naučio sam istražujući na internetu i čitajući literaturu. Najveća prednost u organskoj proizvodnji je pomoć drugih poljoprivrednika i razmena iskustava sa njima. Najviše su nam pomogli Čikoš Arpad iz Totovog sela i Josip Mamužić iz Ljutova. Dobro se držimo svi zajedno – objašnjava Miloš.

Za razliku od njega, koji je, kako kaže, ceo život provodio na salašu, Jelena nije imala tako veliko seosko iskustvo.

- Naravno da ustajem ranije (smeh). To je prvo što sam morala da menjam kad sam došla. Nije da je neko od mene to tražio, već jednostavno treba da završiš deo posla dok sunce ne upekne. Najlepše u Kelebiji je to što smo stalno na vazduhu i u prirodi. I kad se umorim i kad izgubim kondiciju pomislim kako bih u nekom drugom slučaju sedela u nekoj kancelariji pod klimom i gledala u računar. To me svaki put ohrabri da nastavim dalje, kao i činjenica da je leti naš sin već u 6.30 ujutru van kuće – iskrena je Jelena.

- Ništa mi ne nedostaje iz grada, jedino mi fali sposobnost da se ovde organizujem. Iako su prošle dve godine kako živimo u Kelebiji ja i dalje ujutru ne znam šta prvo da počnem da radim, pogotovo sada kad imamo dete. S druge strane, Miloševoj mami, koja je ovde odrasla, organizacija već od rane zore ide od ruke.  

Iako praktično žive kraj granice sa Evropskom Unijom, o odlasku u inostranstvo ne razmišljaju. Vole da su domaćini, da sami mogu da planiraju svoje živote, da mogu maksimalno da provode vreme sa sinom, da ga uče pravim vrednostima.

- To su stvari koje ne mogu da se kupe. To je glavni pokretač svega, a fizički posao i iscrpljenost lako odu uz nekoliko uzdaha posle jednog radnog dana – poručili su za Priče sa dušom, Nedeljkovići sa severa Bačke.