Ona se bavi lepotom koju pronalazi u svemu oko sebe i umetnošću u kojoj se ogleda njen odnos prema životu. Najlepši osećaj, umetnica iz Novog Sada Ljiljana Stojkov Kalem, ima kada po iskrenim reakcijama vidi utiske ljudi koji su doživeli i tumačili njenu umetnost na svoj način. Tako je bilo i nedavno posle autorske izložbe „Panonski san” u Novom Sadu na kojoj je ljubiteljima umetnosti predstavila „driftwood art”.

Neke posetioce je vratila u detinjstvo, nekima izazvala višestruke emocije, a svima pokazala svoju neraskidivu vezu sa Dunavom, sa morem, sa prirodom.

Rođena je u Novom Sadu, a detinjstvo provela nedaleko, u Gardinovcima, malom vojvođanskom mestu na obali Dunava. Odrastanje u idiličnoj atmosferi širokih ulica, nesputane dečje igre, odnos prema prirodi pun poštovanja imali su uticaj na njene prioritete, izbore i stvaralaštvo. Već sa 15 godina došla je u sredinu sa više mogućnosti, u Novi Sad, gde sada živi i stvara.

- Dunav u meni izaziva u isto vreme divljenje i poštovanje. Često slobodne trenutke provodim pored ili na samoj reci. U mestu u kojem sam odrasla imali smo plažu na kojoj sam sa prijateljima provodila mnogo vremena uživajući u prirodnim lepotama. Kasnije sam se preselila u Novi Sad, ali je odnos prema prirodi ostao isti – priča mi Ljiljana za Priče sa dušom. 

Umetnost kojom se bavi nastaje kao spoj njenog talenta i onoga što Dunav i more donesu i izbace na obalu (to je najčešće drvo). Osim drveta, za skulpturu ili sliku potrebni su joj i metal, platno, boja, lepak, alat, a pre svega dobro raspoloženje i ideja koja je vodi. Pre rada neretko kaže sebi: „Proširi sliku, zaboravi na okvire, sve je moguće, igraj se”. Najčešće stvara noću, kad ima potpun mir.

- Svako ima neku svoju asocijaciju. Ja ne pravim makete gradova, niti uverljive prikaze bilo čega, već nagoveštaje da bi to što vide moglo da predstavlja ono što žele da vide. Mislim da dosta ljudi iz Srbije zna šta je driwtfood umetnost. Simpatično mi je kada mi pišu i interesuju se za neko delo, pa traže najadekvatniji izraz. Međutim, meni je suština znatno bitnija od forme, tako da ne insistiram na zvaničnim nazivima, pa u tom smislu ne tražim srpsku reč za driftwood art, jer cilj umetnosti je da ruši barijere, a ne da ih stvara – objašnjava Ljiljana dok ćaskamo na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Atelje „LilArt“ u kojem radi finese nalazi se u potkrovlju njene kuće, mada, kako kaže, polako prelazi u „okupaciju” celog životnog prostora, jer se na svakom koraku mogu naći tragovi i rezultati njenog rada. Kada je o opremi reč, ona ide od ozbiljnih mašina za obradu drveta, pa do najtananijih četkica i boja. Otkriva mi da se neretko njeni poznanici iznenade kada vide kako barata velikim mašinama. 

- Za mene je stvaranje igra koja me izmešta iz zone komfora. Uvek mi se sviđalo da spajam naizgled nespojivo, a driftwood art mi to omogućuje kroz kombinaciju materijala pohabanog od vremena, sunca, vode, koji dobije jedinstvenu, veoma inspirativnu teksturu. Moji radovi kroz simboliku i fantaziju šalju poruke slobode i ljubavi. U svetu se razni umetnici bave na različite načine driftwoodom i ma koliko na prvi pogled slični, u stvari nemaju dodira, jer svako u svoje stvaralaštvo unosi sopstvenu energiju i emociju.

Ljiljana poseduje materijale sa raznih mora, Kariba, Jadrana i Egeja, koje joj sa putovanja donose bliski ljudi, ali i ona sama.

Svaki korak u procesu nastanka driftwood dela joj je uzbudljiv, jer podrazumeva šetnju pored obale i pronalaženje neobičnih komada drveta. Već prilikom odabira, neki primerci se istaknu svojom posebnošću.

- Na jednoj skulpturi nalazi se ovaj sat sa Petrovaradinske tvrđave, na drugoj je svetionik. Od jednog komada drveta napravila sam kita, od drugog jedno neobično, komično „biće“, koje mi se toliko svidelo da nije na prodaju, koliko god zainteresovanih da ima. Ta skulptura nastala je nedavno, tako što sam pronašla komad drveta, slučajno ugledala dva šrafa koje sam svojevremeno ostavila da čekaju pravi trenutak, i tada sam dobila ideju da bi to mogle da budu oči. Suprug je isekao lim, pa sam napravila uši, dodala rogove i on je dobio svoj konačan izgled. Ljudi su na njega veoma lepo odreagovali, a bilo je onih koji su ga povezivali sa Pikasovom čuvenom „Glavom bika“.

Ljiljana voli minimalizam i uvek gleda da „sa manje - kaže više”. U stalnom traženju novih ideja i formi, povezuje prirodne materijale a pre svega drvo, sa slikom i skulpturom, koristeći minimalistički pristup. Nastoji da svedeni oblici dominiraju kao vodeći princip, a emocijom i koloritom „oživljava“ materijalna kome su utkani tragovi prošlih vremena.

- Moji radovi se prodaju u nekoliko galerija u Novom Sadu, Beogradu, Grčkoj, kao i preko društvenih mreža. U pregovorima sam sa galerijama u Kotoru i u Sloveniji. Što se Grčke tiče, moja veza sa njom ogleda se u tome što već 15 godina provodim dosta vremena na ostrvu Tasos, pomalo divljem komadu mermera koje se izdiže iz Egeja. Od pre četiri godine sarađujem sa umetnikom i galeristom iz Atine, čija se galerija nalazi upravo na Tasosu, dajući ostrvu poseban šarm – ispričala je Ljiljana za Priče sa dušom.

Driftwood artom se bavi poslednjih pet godina. Njeni radovi su otputovali na razne strane sveta, od Nemačke, Austrije, Holandije i drugih evropskih zemalja, do Kanade i Dubaija. Poslednji rad „Mediteranski grad” stigao je nedavno u Kinu.

Izložbu u Novom Sadu, koja je zbog velikog interesovanja umesto dve nedelje trajala mesec dana, napravila je nakon što je prošla na konkursu u Gradskoj upravi za kulturu, a podržala ju je i Vesna Maroš, vlasnica galerije „La Vista”.

- Suvenire u klasičnom smislu nemam, ali imam radove sa vojvođanskom tematikom, koju volim da povezujem sa panonskom prošlošću, te ravnicu poistovećujem sa morskom pučinom. Nedavno sam ostvarila saradnju sa Turističkom organizacijom Vojvodine i dobila još neke zanimljive ponude, pa nameravam u narednom periodu da osmislim suvenir iza kojeg bih mogla da stanem – rekla je Ljiljana.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Fotografije: Dejan Kovačević DeKovach